Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija i gaju princa Đete, u manastiru koji je podigao Anāthapindika. Tu se on obratio monasima ovako: „Monasi“.—„Da, poštovani gospodine“, odgovoriše ovi. A Blaženi ovako nastavi:

SPEKULACIJE O BUDUĆNOSTI

„Monasi, postoje askete i bramani koji spekulišu o budućnosti, zastupaju određena gledišta o budućnosti, ističu različite doktrinarne stavove u vezi sa budućnošću.

1. Jedni tvrde ovo: ’Sopstvo je sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti’.
2. Jedni tvrde ovo: ’Sopstvo nije sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti’.
3. Jedni tvrde ovo: ’Sopstvo niti jeste, niti nije sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti’.
4. Ili opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti].
5. Ili neki objavljuju nibbānu ovde i sada.

Tako (a) oni ili opisuju postojeće sopstvo koje je neoštećeno posle smrti; (b) ili opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti]; (c) ili objavljuju nibbānu ovde i sada. Tako se tih pet gledišta svodi na tri, a tri postaje pet. Ovo je sažetak govora o ’pet i tri’.

(I) Tako, monasi, oni askete i bramani koji opisuju sopstvo kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti kažu za takvo sopstvo, sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno
ili ni materijalno ni nematerijalno,
ili da opaža jedinstvo,
ili da opaža raznolikost,
ili da opaža ograničeno,
ili da opaža bezgranično.

Takođe, među onim malobrojnima koji idu dalje od ovoga, neki iznose tvrdnje za svest-kasinu, nemerljivu i neoborivu, [da jeste sopstvo].

Monasi, Tathāgata to razume ovako: ’Oni dobri askete i bramani koji sopstvo opisuju sposobnim da opaža i neoštećenim posle smrti, opisuju takvo sopstvo da je ili materijalno… ili ga opisuju kao sposobno da opaža bezgranično. Ili, neki iznose tvrdnje o području ništavila, nemerljivom i neoborivom; [za njih] „ništa ne postoji“ je najčistiji, najviši, najbolji i nenadmašan među tim opažajima—bilo da se radi o opažaju oblika ili bezobličnog, jedinstva ili raznolikosti. Ipak, on je uslovljen i grub, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

(II) Tako, monasi, oni askete i bramani koji opisuju sopstvo kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kažu za takvo sopstvo, nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno
ili ni materijalno ni nematerijalno.

Tako, monasi, oni kritikuju askete i bramane koji sopstvo opisuju kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Zato što kažu: ’Opažaj jeste bolest, opažaj jeste tumor, opažaj jeste strela; ovo jeste mir, ovo jeste uzvišeno, a to je ne-opažanje’.

Monasi, Tathāgata to razume ovako: ’Oni dobri askete i bramani koji sopstvo opisuju nesposobnim da opaža i neoštećenim posle smrti, opisuju takvo sopstvo da je ili materijalno… ili ni materijalno ni nematerijalno. Da bilo koji asketa ili braman može reći: „Mimo materijalnog oblika, mimo osećaja, mimo opažaja, mimo mentalnih obrazaca, opisaću dolaženje i odlaženje svesti, njezino umiranje i ponovno javljanje, njezin rast, uvećavanje i sazrevanje“—to je nemoguće. Ona je uslovljena i gruba, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

(III) Tako, monasi, oni askete i bramani koji opisuju sopstvo ni kao sposobno ni kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kažu za takvo sopstvo, niti sposobno niti nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, da jeste:

materijalno,
ili nematerijalno,
ili i materijalno i nematerijalno
ili ni materijalno ni nematerijalno.

Tako, monasi, oni kritikuju ove dobre askete i bramane koji sopstvo opisuju kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, a kritikuju i ove dobre askete i bramane koji sopstvo opisuju kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Zato što kažu: ’Opažaj jeste bolest, opažaj jeste tumor, opažaj jeste strela, a neopažanje jeste omamljenost; ovo jeste mir, ovo jeste uzvišeno, a to je ni opažanje ni neopažanje’.

Monasi, Tathāgata to razume ovako: ’Oni dobri askete i bramani koji sopstvo opisuju kao ni sposobno ni nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, opisuju takvo sopstvo, ni sposobno ni nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kao ili materijalno… ili ni materijalno ni nematerijalno. Ako bi bilo koji asketa ili braman rekao da ulazak u to područje dolazi kroz određene mentalne obrasce u pogledu onoga što neko vidi, čuje, oseti i razume, to bi značilo nemogućnost za ulazak u to područje. Jer to područje, rečeno je, nije moguće dostići uz postojanje mentalnih obrazaca; to područje, rečeno je, moguće je dostići samo kada mentalni obrasci postoje još samo u tragovima. Ono je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

(IV) Tako, monasi, oni askete i bramani koji opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti] kritikuju one dobre askete i bramane koji opisuju sopstvo kao sposobno da opaža i neoštećeno posle smrti, kritikuju one dobre askete i bramane koji opisuju sopstvo kao nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti i kritikuju one dobre askete i bramane koji opisuju sopstvo kao ni sposobno ni nesposobno da opaža i neoštećeno posle smrti. A zašto? Svi ti dobri askete i bramani, jureći ka drugom svetu, ispoljavaju svoju vezanost ovako: ’Bićemo takvi posle smrti, bićemo takvi posle smrti’. Baš kao što trgovac idući na pijacu razmišlja: ’Zahvaljujući ovome, ono će biti moje; sa ovim, dobiću ono’; isto tako, ti dobri askete i bramani liče na trgovce kada objavljuju: ’Bićemo takvi posle smrti, bićemo takvi posle smrti’.

Monasi, Tathāgata to razume ovako: ’Oni dobri askete i bramani koji opisuju poništavanje, razaranje i uništenje postojećeg bića [u trenutku smrti], iz straha od identiteta i gađenja prema identitetu, neprekidno jure i kruže upravo oko tog istog identiteta. Slično psu vezanog povocem za čvrst direk ili stub neprekidno trči i kruži upravo oko tog direka ili stuba; isto tako, ti dobri askete i bramani, iz straha od identiteta i gađenja prema identitetu, neprekidno jure i kruže upravo oko tog istog identiteta. On je uslovljen i grub, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

Monasi, svako ko spekuliše o budućnosti i zastupa određena gledišta o budućnosti, ističe različite doktrinarne stavove u vezi sa budućnošću, svako zastupa ovih pet osnova ili jednu od njih.

SPEKULACIJE O PROŠLOSTI

Monasi, postoje askete i bramani koji spekulišu o prošlosti i zastupaju određena gledišta o prošlosti, ističu različite doktrinarne stavove u vezi sa prošlošću.

1. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su večni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
2. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet nisu večni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
3. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet i jesu i nisu večni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
4. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet niti su večni, niti nisu večni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
5. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su konačni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
6. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su beskonačni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
7. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su i konačni i beskonačni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
8. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su ni konačni, niti beskonačni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
9. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su sposobni da opažaju jedinstvo: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
10. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su sposobni da opažaju raznolikost: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
11. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su sposobni da opažaju ograničeno: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
12. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet su sposobni da opažaju bezgranično: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
13. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo prijatnost: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
14. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo bol: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
15. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet [doživljavaju] i prijatnost i bol: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.
16. Neki tvrde ovako: ’Sopstvo i svet [ne doživljavaju] ni prijatnost ni bol: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’.

(1) Tako, monasi, oni askete i bramani koji zastupaju ovakvo učenje i gledište: ’Sopstvo i svet su večni: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’, ukoliko se ne oslone na poverenje, lične preferencije, usmenu tradiciju, sopstveno domišljanje, prihvatanje unapred neke teorije, imaće ovakvo čisto i jasno znanje o tom učenju—to je nemoguće. Pošto ne poseduju čisto i jasno lično znanje, čak i to puko fragmentarno znanje koje ti dobri askete i bramani razjašnjavaju [u vezi sa svojim gledištem] smatra se njihovim vezivanjem. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

(2-16) Tako, monasi, oni askete i bramani koji zastupaju ovakvo učenje i gledište: ’Sopstvo i svet nisu večni… sopstvo i svet i jesu i nisu večni… sopstvo i svet niti su večni, niti nisu večni… sopstvo i svet su konačni… sopstvo i svet su beskonačni… sopstvo i svet su i konačni i beskonačni… sopstvo i svet su ni konačni, niti beskonačni… sopstvo i svet su sposobni da opažaju jedinstvo… sopstvo i svet su sposobni da opažaju raznolikost… sopstvo i svet su sposobni da opažaju ograničeno… sopstvo i svet su sposobni da opažaju bezgranično… sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo prijatnost… sopstvo i svet [doživljavaju] isključivo bol… sopstvo i svet [doživljavaju] i prijatnost i bol… sopstvo i svet [ne doživljavaju] ni prijatnost ni bol: samo je to tačno, sve drugo je pogrešno’, ukoliko se ne oslone na poverenje, lične preferencije, usmenu tradiciju, sopstveno domišljanje, prihvatanje unapred neke teorije, imaće ovakvo čisto i jasno znanje o tom učenju—to je nemoguće. Pošto ne poseduju čisto i jasno lično znanje, čak i to puko fragmentarno znanje koje ti dobri askete i bramani razjašnjavaju [u vezi sa svojim gledištem] smatra se njihovim vezivanjem. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

NIBBĀNA OVDE I SADA

(V) Tako, monasi, neki asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti i kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima čulnog zadovoljstva, ulazi i ostaje u stanju ushićenja osamom. On razmišlja: ’Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u stanju ushićenja osamom’. To ushićenje osamom prestaje u njemu. Sa prestankom ushićenja osamom, tuga se javlja, a sa prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, sa prestankom ushićenja osamom, tuga se javlja, a sa prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja.

Tathāgata, monasi, to ovako razume: ’Ovaj dobri asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a sa prestankom tuge, ushićenje osamom se javlja. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

Tako, monasi, neki asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima čulnog zadovoljstva i sa prevazilaženjem stanja ushićenja osamom, ulazi i ostaje u stanju transcendentnog zadovoljstva. On razmišlja: ’Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u stanje transcendentnog zadovoljstva’. To transcendentno zadovoljstvo prestaje u njemu. Sa prestankom transcendentnog zadovoljstva, ushićenje osamom se javlja, a sa prestankom ushićenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, sa prestankom transcendentnog zadovoljstva, ushićenje osamom se javlja, a sa prestankom ushićenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja.

Tathāgata, monasi, to ovako razume: ’Ovaj dobri asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a sa prestankom ushićenja osamom, transcendentno zadovoljstvo se javlja. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

Tako, monasi, neki asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima čulnog zadovoljstva i sa prevazilaženjem stanja ushićenja osamom i transcendentnog zadovoljstva, ulazi i ostaje u ni bolnom ni prijatnom zadovoljstvu. On razmišlja: ’Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, ovaj ulazak i ostajanje u ni bolnom ni prijatnom zadovoljstvu’. To ni bolno ni prijatno zadovoljstvo prestaje u njemu. Sa prestankom ni bolnog ni prijatnog zadovoljstva, transcendentno zadovoljstvo se javlja, a sa prestankom transcendentnog zadovoljstva, ni bolno ni prijatno zadovoljstvo se javlja. Baš kao što sunce obasja deo koji je napustila senka, a senka prekrije deo koji napusti sunce, isto tako, sa prestankom ni bolnog ni prijatnog zadovoljstva, transcendentno zadovoljstvo se javlja, a sa prestankom transcendentnog zadovoljstva, ni bolno ni prijatno zadovoljstvo se javlja.

Tathāgata, monasi, to ovako razume: ’Ovaj dobri asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… a sa prestankom transcendentnog zadovoljstva, ni prijatno ni neprijatno zadovoljstvo se javlja. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

Tako, monasi, neki asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti, kroz potpuno odsustvo usmerenosti ka okovima čulnog zadovoljstva i sa prevazilaženjem stanja ushićenja osamom, transcendentnog zadovoljstva i ni bolnog ni prijatnog zadovoljstva, ovako gleda na sebe: ’Ja sam miran, ja sam dosegao nibbānu, ja se ne vezujem’.

Tathāgata, monasi, to ovako razume: ’Ovaj dobri asketa ili braman, sa napuštanjem gledišta o prošlosti i budućnosti… ovako gleda na sebe: „Ja sam miran, ja sam dosegao nibbānu, ja se ne vezujem“. Svakako da ovaj poštovani teži putu usmerenom ka nibbāni. Pa ipak, ovaj dobri asketa ili braman još uvek je vezan, vezujući se ili za gledište o prošlosti ili za gledište o budućnosti ili za okov čulnog zadovoljstva ili za ushićenje osamom ili za transcendentno zadovoljstvo ili za ni bolan ni prijatan osećaj. A kada ovaj poštovani na sebe gleda tako: „Ja sam miran, ja sam dosegao nibbānu, ja se ne vezujem“, to se takođe označava kao vezivanje tog dobrog askete ili bramana. To je uslovljeno i grubo, ali postoji nestanak mentalnih obrazaca’. Pošto zna: ’Postoji to’, videći izlaz iz toga, Tathāgata je otišao iza toga.

Monasi, Tathāgata je otkrio ovo stanje uzvišenog mira, dakle oslobođenje kroz nevezivanje, razumevši onako kako zaista jeste nastanak, nestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu šest osnova čula. Monasi, to je vrhovno stanje uzvišenog mira koje je Tathāgata otkrio, dakle oslobođenje kroz nevezivanje, i to tako što je razumeo onako kako zaista jeste nastanak, nestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu šest osnova čula.“

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog.