Mađđhima Nikāya

Dhatuvibhanga sutta

140. Analiza svojstava

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u kraljevstvu Māgadhi, u Rāđagahi, te otide do grnčara Bhagave i po dolasku mu reče: “Ako ti ne smeta, Bhagava, ja bih prenoćio jednu noć u onoj tvojoj kolibi.”

“Ne smeta mi, gospodine, ali ima jedan asketa koji se tamo već smestio. Ako se on sa tim slaže, možete ostati koliko hoćete.”

A u to vreme domaćin po imenu Pukusati je bio napustio dom i otišao u beskućnike ispunjen verom, predanošću Blaženom. I on beše taj asketa koji se već bio smestio u grnčarevoj kolibi. Tako Blaženi priđe Pukusatiju i reče mu: “Ako ti ne smeta, monaše, ja bih prenoćio jednu noć u ovoj kolibi.”

“Koliba je prostrana, prijatelju. Ostani koliko hoćeš.”

Tako Blaženi uđe u grnčarevu kolibu i, prostrevši travu na jednoj strani, sede skrštenih nogu, uspravna tela i sabrane pažnje. Veći deo noći provede on sedeći [u meditaciji]. Poštovani Pukusati takođe provede veći deo noći sedeći [u meditaciji]. Onda se u Blaženom javi misao: “Kako nadahnjuje način na koji se ovaj domaćin ponaša! Kako bi bilo da ga malo propitam?” Tako on reče poštovanom Pukusatiju: “Iz posvećenosti kome si ti, monaše, otišao u beskućnike? Ko je tvoj učitelj? Čije učenje ti odobravaš?”

“Postoji, prijatelju, asketa Gotama, sin naroda Sakja, koji napusti pleme Sakja. I onda se ovakve vesti o poštovanom Gotami raširiše: ‘Zaista je Blaženi potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, obuzdan, znalac svih svetova, nenadmašan učitelj onih ljudi koji su spremni da budu podučeni, učitelj bogovima i ljudima, budan, blažen.’ Dom napustih iz posvećenosti Blaženome. Blaženi je moj učitelj. I učenje Blaženog je ono koje ja odobravam.”

“Ali gde, monaše, taj Blaženi—potpuno probuđeni—sada boravi?”

“Ima grad, moj prijatelju, na severu po imenu Sāvatthi. Tamo taj Blaženi—potpuno probuđeni—sada boravi?”

“Jesi li ti ikada ranije video Blaženog? I kad bi ga video, da li bi ga prepoznao?”

“Ne, prijatelju. Nikada ranije nisam video Blaženog, niti bih ga prepoznao kada bih ga video.”

Onda se Blaženom javi misao: “Iz posvećenosti meni je taj domaćin otišao u beskućnike. Kako bi bilo da ga podučim Dhammi?” Tako on reče poštovanom Pukusatiju: “Poučiću te Dhammi, monaše. Dobro me slušaj šta ću ti reći. A ja ću govoriti.”

“Kako ti kažeš, prijatelju”, odgovori poštovani Pukusati.

A Blaženi reče: “Čovek ima šest svojstava, šest medija čulnog kontakta, osamnaest stavova i četiri opredeljenja. Onaj je smiren u čijem umu novih konstrukcija nema. I u čijem umu novih konstrukcija nema, za njega se kaže da je utihnuli mudrac. Ne treba zanemariti uvid, već stražariti nad istinom, biti predan odricanju i vežbati se u spokojstvu. To je sažetak analize šest svojstava.

‘Čovek ima šest svojstava.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? Ovo su šest svojstava: svojstvo zemlje, svojstvo tečnosti, svojstvo vatre, svojstvo vetra, svojstvo prostora, svojstvo svesti. ‘Čovek ima šest svojstava.’ Tako je rečeno. I u vezi sa tim je tako rečeno.

‘Čovek ima šest medija čulnog kontakta.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? Ovo su šest medija čulnog kontakta: oko kao medijum čulnog kontakta, uho… nos… jezik… telo… um kao medijum čulnog kontakta. ‘Čovek ima šest medija čulnog kontakta.’ Tako je rečeno. I u vezi sa tim je tako rečeno.

‘Čovek ima osamnaest stavova.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? Ovo je osamnaest stavova: kad vidimo oblik okom, mi smatramo oblik kao nešto što nam može doneti užitak, kao nešto što nam može doneti tugu ili kao nešto što nam može doneti ravnodušnost. Kad čujemo neki zvuk uhom… Kad osetimo neki miris nosom… Kad okusimo neki ukusu jezikom… Kad osetimo neki dodir telom… Kad shvatimo neku ideju umom, mi smatramo ideju kao nešto što nam može doneti užitak, kao nešto što nam može doneti tugu ili kao nešto što nam može doneti ravnodušnost. Tako postoji šest stavova koji vode ka užitku, šest koji vode ka tuzi i šest koji vode ka ravnodušnosti. ‘Čovek ima osamnaest stavova.’ Tako je rečeno. I u vezi sa tim je tako rečeno.

‘Čovek ima četiri opredeljenja.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? Ovo su četiri opredeljenja: opredeljenje za uvid, opredeljenje za istinu, opredeljenje za neprijanjanje, opredeljenje za spokojstvo. ‘Čovek ima četiri opredeljenja.’ Tako je rečeno. I u vezi sa tim je tako rečeno.

‘Ne treba zanemariti uvid, već stražariti nad istinom, biti predan odricanju i vežbati se u spokojstvu.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? I kako se zanemaruje uvid? Ovo su šest svojstava: svojstvo zemlje, svojstvo tečnosti, svojstvo vatre, svojstvo vetra, svojstvo prostora, svojstvo svesti.

A šta je zemaljsko svojstvo? Zemaljsko svojstvo može biti ili unutrašnje ili spoljašnje. Šta je unutrašnje zemaljsko svojstvo? Bilo šta što je unutrašnje, unutar nečega, što je tvrdo, čvrsto i održava ga [želja]: kosa, malje, nokti, zubi, koža, meso, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, opne, žuč, pluća, debelo crevo, tanko crevo, sadržaj stomaka, izmet ili bilo šta drugo unutrašnje, što je unutra, unutar nečega, što je tvrdo, čvrsto i održava se: To se naziva unutrašnje zemaljsko svojstvo. A onda unutrašnje zemaljsko svojstvo i spoljašnje zemaljsko svojstvo su jednostavno zemaljsko svojstvo. I to ispravnim uvidom treba videti onakvo kakvo jeste: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Kada to ispravnim uvidom vidimo onakvo kakvo jeste, prestajemo da budemo opčinjeni zemaljskim svojstvom i to čini da zemaljsko svojstvo bledi u umu.

A šta je tečno svojstvo? Tečno svojstvo može biti ili unutrašnje ili spoljašnje. Šta je unutrašnje tečno svojstvo? Bilo šta što je unutrašnje, unutar nečega, što je tečno, vodenasto i održava ga [želja]: žuč, sluz, gnoj, krv, znoj, salo, suze, ulje, pljuvačka, tečnost kojom se podmazuju zglobovi, mokraća ili bilo šta drugo unutrašnje, što je unutra, unutar nečega, što je tečno, vodenasto i održava se: To se naziva unutrašnje tečno svojstvo. A onda unutrašnje tečno svojstvo i spoljašnje tečno svojstvo su jednostavno tečno svojstvo. I to ispravnim uvidom treba videti onakvo kakvo jeste: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Kada to ispravnim uvidom vidimo onakvo kakvo jeste, prestajemo da budemo opčinjeni tečnim svojstvom i to čini da vodeno svojstvo bledi u umu.

A šta je vatreno svojstvo? Vatreno svojstvo može biti ili unutrašnje ili spoljašnje. Šta je unutrašnje vatreno svojstvo? Bilo šta što je unutrašnje, unutar nečega, što je vatra, vruće i održava ga [želja]: ono čime se telo zagreva, što sazreva i biva uništeno vatrom i ono čime sve što je pojedeno, popijeno, sažvakano i okušeno biva na pravi način svareno ili bilo šta drugo unutrašnje, što je unutra, unutar nečega, što je vatra, vruće i održava se: To se naziva unutrašnje vatreno svojstvo. A onda unutrašnje vatreno svojstvo i spoljašnje vatreno svojstvo su jednostavno vatreno svojstvo. I to ispravnim uvidom treba videti onakvo kakvo jeste: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Kada to ispravnim uvidom vidimo onakvo kakvo jeste, prestajemo da budemo opčinjeni vatrenim svojstvom i to čini da vatreno svojstvo bledi u umu.

A šta je vetrovito svojstvo? Vetrovito svojstvo može biti ili unutrašnje ili spoljašnje. Šta je unutrašnje vetrovito svojstvo? Bilo šta što je unutrašnje, unutar nečega, što je vetar, vazduh i održava ga [želja]: vetrovi koji se kreću nagore, vetrovi koji se kreću nadole, gasovi u stomaku, gasovi u crevima, gasovi koji kruže telom, udah i izdah ili bilo šta drugo unutrašnje, što je unutra, unutar nečega, što je vetar, vazduh i održava se: To se naziva unutrašnje vetrovito svojstvo. A onda unutrašnje vetrovito svojstvo i spoljašnje vetrovito svojstvo su jednostavno vetrovito svojstvo. I to ispravnim uvidom treba videti onakvo kakvo jeste: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Kada to ispravnim uvidom vidimo onakvo kakvo jeste, prestajemo da budemo opčinjeni vetrovitim svojstvom i to čini da vetrovito svojstvo bledi u umu.

A šta je prostorno svojstvo? Prostorno svojstvo može biti ili unutrašnje ili spoljašnje. Šta je unutrašnje prostorno svojstvo? Bilo šta što je unutrašnje, unutar nečega, što je prostor, što se prostire i održava ga [želja]: šupljine u uhu, nozdrve, usta, [prolaz] gde ono što je pojedeno, popijeno i okušeno biva progutano, gde se sakuplja i odakle se izlučuje ili bilo šta drugo unutrašnje, što je unutra, unutar nečega, što je prostor, što se prostire i održava se: To se naziva unutrašnje prostorno svojstvo. A onda unutrašnje prostorno svojstvo i spoljašnje prostorno svojstvo su jednostavno prostorno svojstvo. I to ispravnim uvidom treba videti onakvo kakvo jeste: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Kada to ispravnim uvidom vidimo onakvo kakvo jeste, prestajemo da budemo opčinjeni prostornim svojstvom i to čini da prostorno svojstvo bledi u umu.

Tada preostaje jedino svest: čista i blistava. I šta spoznajemo tom svešću? Spoznajemo ‘zadovoljstvo’. Spoznajemo ‘bol’. Spoznajemo ‘ni zadovoljstvo ni bol’. Na osnovu čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao zadovoljstvo, javlja se osećaj zadovoljstva. Kada osetimo zadovoljstvo, mi tada uviđamo: ‘Sada osećam zadovoljstvo’. Mi uviđamo da ‘sa prestankom tog čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao zadovoljstvo, takođe i za njim nastupajući osećaj—osećaj zadovoljstva koji je nastao na osnovu čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao zadovoljstvo—prestaje, stišava se’. Na osnovu čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao bol… Na osnovu čulnog kontakta koji ćemo osetiti ni kao zadovoljstvo ni kao bol, javlja se osećaj ni zadovoljstva ni bola. Kada osetimo osećaj ni zadovoljstva ni bola, mi tada uviđamo: ‘Sada osećam osećaj ni zadovoljstva ni bola’. Mi uviđamo da ‘sa prestankom tog čulnog kontakta koji ćemo osetiti ni kao zadovoljstvo ni kao bol, takođe i za njim nastupajući osećaj—osećaj ni zadovoljstva ni bola koji je nastao na osnovu čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao ni zadovoljstvo ni bol—prestaje, stišava se’.

Baš kao kada se iz trljanja i spoja dva pogodna štapa rađa toplota i pali vatra, a od razmicanja i razdvojenosti ista ta dva štapa za njima nastupajuća toplota prestaje, stišava se, na isti način, u zavisnosti od čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao zadovoljstvo javlja se osećaj zadovoljstva… U zavisnosti od čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao bol… U zavisnosti od čulnog kontakta koji ćemo osetiti kao ni zadovoljstvo ni bol javlja se osećaj ni zadovoljstva ni bola… I mi tada uviđamo da ‘sa prestankom tog čulnog kontakta koji ćemo osetiti ni kao zadovoljstvo ni kao bol, takođe i za njim nastupajući osećaj… prestaje, stišava se’.

Preostaje samo ravnodušnost: čista i blistava, prilagodljiva i sjajna. Baš kao kada bi vešti zlatar ili zlatarski pomoćnik pripremio peć za topljenje, zagrejao topionični lonac i uzevši zlato kleštama spustio ga u taj lonac. On bi neprekidno raspirivao vatru pod njim, neprekidno ga prskao vodom, proveravao, tako da zlato postane pročišćeno, vrlo pročišćeno, potpuno pročišćeno, bez ikakvih primesa, blistavo, prilagodljivo i sjajno. A onda kakvu god vrstu nakita da ima na umu—bilo da je to kopča za pojas, minđuše, ogrlica ili zlatan lanac—ono će poslužiti toj svrsi. Na isti način, preostaje samo ravnodušnost: čista i blistava, prilagodljiva i sjajna. i mi uviđamo da ‘ukoliko usmerim ravnodušnost tako čistu i sjajnu kao što je ova ka području beskrajne svesti… ka području ništavila… ka području ni percepcije ni ne-percepcije, ja ću razviti um u skladu sa tim i ova će ravnodušnost u meni—tako potpomognuta, tako održavana—trajati za dugo vremena.’

Uviđamo da ‘ako usmerim ravnodušnost tako čistu i sjajnu kao što je ova ka području beskrajnog prostora i razvijam um u skladu sa tim, to će biti nešto stvoreno. Uviđamo da ‘ako usmerim ravnodušnost tako čistu i sjajnu kao što je ova ka području beskrajne svesti… ka području ništavila… ka području ni percepcije ni ne-percepcije i razvijam um u skladu sa tim, to će biti nešto stvoreno.’ Ne stvaramo niti mentalno oblikujemo radi nastajanja ili ne-nastajanja. Pošto je tako, mi nismo privučeni ničim što je od ovoga sveta (ne vezujemo se za bilo šta). Neprivučeni, mi nismo pokrenuti. Nepokrenuti, potpuno smo oslobođeni u sebi. Uviđamo da ‘nema više preporađanja, proživljen je svetački život, izvršen zadatak. Posle ovoga ništa više ne preostaje da se učini.’

Osećajući osećaj zadovoljstva, uviđamo da je on prolazan, ne hvatamo se za njega, ne vezujemo. Osećajući osećaj boli… Osećajući osećaj ni zadovoljstva ni boli, uviđamo da je on prolazan, ne hvatamo se za njega, ne vezujemo. Osećajući osećaj zadovoljstva, uviđamo da smo odvojeni od njega. Osećajući osećaj boli… Osećajući osećaj ni zadovoljstva ni boli, uviđamo da smo odvojeni od njega. Kada osećamo osećaj ograničen na telo, uviđamo: ‘Osećam osećaj ograničen na telo.’ Kada osećamo osećaj ograničen na život, uviđamo: ‘Osećam osećaj ograničen na život.’ Uviđamo da ‘sa razlaganjem tela, posle okončanja života, sve što je osećano, a nije donelo vezivanje, tu i umire.’

Kao što uljana lampa gori zahvaljujući ulju i fitilju, a kada se utroše i ulje i fitilj—a ne zamene se novim—ona se gasi, isto tako kada osećamo osećaj ograničen na telo, uviđamo: ‘Osećam osećaj ograničen na telo.’ Kada osećamo osećaj ograničen na život, uviđamo: ‘Osećam osećaj ograničen na život.’ Uviđamo da ‘sa razlaganjem tela, posle okončanja života, sve što je osećano, a nije donelo vezivanje, tu i umire.’

Monah koji ovako razmišlja poseduje odlučnost da dostigne najviši uvid, jer to—znanje o prolaznosti sve patnje i nespokojstva—i jeste najviši uvid.

Njegovo izbavljenje zasnovano na istini ne koleba se, jer sve varljivo jeste prolazno; Neuslovljeno—neobmanjujuće—jeste istinito. Monah koji ovako razmišlja poseduje odlučnost za krajnju istinu, jer to—Neuslovljeno, neobmanjujuće—i jeste najviša istina.

I dok je ranije nepromišljeno uzimao mentalne konstrukcije i sledio ih do njihovog kraja, sada ih je napustio, njihov koren uništio, kao palmovo drvo izvađeno iz korena, lišeno uslova za dalji rast, onemogućeno da se ponovo razvije. Tako i monah koji ovako razmišlja poseduje odlučnost za odricanje, jer to—odbacivanje svih mentalnih konstrukcija—i jeste najviše odricanje.

I dok je ranije nepromišljeno gajio pohlepu—isto kao i želju i požudu—sada ih je napustio, njihov koren uništio, kao palmovo drvo izvađeno iz korena, lišeno uslova za dalji rast, onemogućeno da se ponovo razvije. I dok je ranije nepromišljeno gajio pakost—isto kao i zlovolju i mržnju—sada ih je napustio… I dok je ranije nepromišljeno gajio neznanje—isto kao i obmanutost i konfuziju—sada ih je napustio, njihov koren uništio, kao palmovo drvo izvađeno iz korena, lišeno uslova za dalji rast, onemogućeno da se ponovo razvije. Monah koji ovako razmišlja poseduje najveću odlučnost da postigne spokojstvo, jer to—smirenost strasti, odbojnosti i obmana—jeste najveće spokojstvo. ‘Ne treba zanemariti uvid, već stražariti nad istinom, biti predan odricanju i vežbati se u spokojstvu. ‘ Tako je rečeno. I u vezi sa tim je tako rečeno.

‘Onaj je smiren u čijem umu novih konstrukcija nema. I u čijem umu novih konstrukcija nema, za njega se kaže da je utihnuli mudrac.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čim je tako rečeno? ‘Ja sam’ jeste konstrukcija. ‘Ja sam ovo’ jeste konstrukcija. ‘Ja ću biti’ jeste konstrukcija. ‘Ja neću biti’ … ‘Ja ću imati taj oblik’ … ‘Ja neću imati taj oblik’ … ‘Ja ću osećati ovo’ … ‘Ja neću osećati ovo’ … ‘Ja ću osećati ili neću osećati’ jeste konstrukcija. Konstruisanje jeste bolest, konstrusanje jeste rak, konstruisanje jeste strela. Ko je otišao iza bilo kakvog konstruisanja, taj se zove utihnuli mudrac.

Sem toga, utihnuli mudrac nije rođen, ne stari, ne umire i oslobođen je želja. On nema ništa iz čega bi bio rođen. Ako je nerođen, kako bi mogao da stari? Ako ne stari, kako bi mogao da umre? Ako ne umire, hoće li biti uznemiren? Ako je neuznemiren, za čime bi mogao da žudi? U vezi sa tim je rečeno: ‘Onaj je smiren u čijem umu novih konstrukcija nema. I u čijem umu novih konstrukcija nema, za njega se kaže da je utihnuli mudrac.’ A sada bi, monasi, trebalo da zapamtite ovo, moju kratku analizu šest svojstava.”

Onda se u poštovanom Pukusatiju javi misao: “Naravno, Učitelj je došao do mene! Naravno, Tathāgata je došao do mene! Naravno, Samoprobuđeni je došao do mene!” Ustavši sa svoga sedišta, prebacivši gornji ogrtač preko ramena i poklonivši se Blaženome, on reče: “Pogrešio sam, gospodine, u tome što sam bio toliko nepromišljen, smušen i tako neuk da pretpostavim da je prikladno obratiti se Blaženome sa ‘prijatelju’. Neka Blaženi prihvati ovo moje izvinjenje, tako da mogu sebe obuzdavati u budućnosti.”

“Da, monaše, pogrešio si u tome što si bio toliko nepromišljen, smušen i tako neuk da pretpostaviš da je prikladno obratiti mi se sa ‘prijatelju’. Ali pošto uviđaš svoju pogrešku i sebe ispravljaš u skladu sa Dhammom, prihvatam izvinjenje. Jer to je uzrok rasta u Dhammi i disciplini plemenitih kada, uvidevši grešku, ispravljamo svoje postupke u skladu sa Dhammom i obuzdavamo se u budućnosti.”

“Gospodine, mogu li primiti puno zaređenje od Blaženoga?”

“A jesu li tvoj ogrtač i zdela za prošenje hrane spremni?”

“Ne, gospodine, moj ogrtač i zdela za prošenje hrane nisu spremni.”

“Tathāgate ne daju puno zaređenje onima čiji ogrtač i zdela nisu spremni.”

Onda poštovani Pukusati, zadovoljan i obradovan rečima Blaženoga, ustade sa svoga sedišta, pokloni se Blaženome i, ostavljajući ga sa svoje desne strane, otide da traži ogrtač i zdelu. I dok je tražio ogrtač i zdelu jedna podivljala krava naleti na njega i ubije ga.

Onda velika grupa monaha otide do Blaženoga i, stigavši i poklonivši mu se, sede sa strane. Dok su tako sedeli, rekoše oni Blaženome: “Gospodine, domaćin Pukusati, kojeg je Blaženi podučio svojim kratkim izlaganjem, mrtav je. Kakva je njegova sudbina. Koje je njegovo buduće stanje?”

“Monasi, domaćin Pukusati je bio mudar. On je praktikovao Dhammu u skladu sa Dhammom i nije mi dosađivao pitanjima u vezi sa Dhammom. Sa razaranjem prvih pet okova, on se spontano uzdigao [u uzvišena boravišta], da bi tamo bio potpuno oslobođen, nikada se više ne vraćajući iz tog sveta.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog.