Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapindika.

A u to vreme poštovani Moliya Phagguna je suviše vremena provodio u društvu monahinja (bhikkhuni) . Toliko se sa njima zbližio da ako bi neki monah kritikovao neku od monahinja u njegovom prisustvu, on bi se razljutio, ozlojedio i ljutito bi ga korio. A ako bi u prisustvu tih monahinja neki monah kritikovao poštovanog Moliya Phaggunu, one bi se razljutile, ozlojedile i ljutito bi ga korile. Toliko se poštovani Moliya Phagguna zbližio sa monahinjama.

Onda neki monah otide do Blaženog i pošto mu se poklonio, sede sa strane, te ispriča Blaženom šta se događa.

Onda Blaženi ovako reče tom monahu: “Hade, monaše, reci monahu Moliya Phagguni u moje ime da ga Učitelj zove.”—“Da, poštovani gospodine,” odgovori ovaj i otide do poštovanog Moliya Phaggune i reče mu: “Učitelj te zove, prijatelju Phagguna.”—“Da, prijatelju,” odgovori on, pa otide do Blaženog. Pošto mu se poklonio, sede sa strane. A Blaženi ga upita:

“Phagguna, je li istina da suviše vremena provodiš u društvu monahinja, da si se toliko sa njima zbližio da ako neki monah kritikuje neku od monahinja u tvom prisustvu, ti se razljutiš, ozlojediš i ljutito ga koriš. A ako u prisustvu tih monahinja neki monah kritikuje tebe, one se razljute, ozlojede i ljutito ga kore. Da li si se toliko zbližio sa monahinjama?”—“Da, poštovani gospodine.”—“Phagguna, nisi li ti sin ugledne porodice koji je iz uverenja napustio dom i otišao u beskućnike?”—“Da, poštovani gospodine.”

“Phagguna, ne priliči sinu ugledne porodice koji je iz uverenja napustio dom i otišao u beskućnike da suviše vremena provodi u društvu monahinja. Zato, ako neko kritikuje te monahinje u tvom prisustvu, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da razmišljaš: ‘Moj um će ostati neokrznut i neću izgovoriti nijednu lošu reč; biću pun saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju, bez mržnje u sebi.’ Tako sebe treba da vežbaš, Phagguna.

Ako bilo ko te monahinje udari rukom, grumenom zemlje, prutom ili nožem u tvom prisustvu, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut…’ Ako bilo ko tebe kudi u tvom prisustvu, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut…’ Ako bilo ko tebe udari rukom, grumenom zemlje, prutom ili nožem, treba da napustiš svaku želju i svaku misao zasnovanu na domaćinskom životu. I zato treba ovako da vežbaš: ‘Moj um će ostati neokrznut i neću izgovoriti nijednu lošu reč; biću pun saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju, bez mržnje u sebi.’ Tako sebe treba da vežbaš, Phagguna.

Onda se Blaženi obrati monasima sledećim rečima: “Monasi, bio je jedan slučaj kada su me monasi učinili zadovoljnim. Tom prilikom sam se monasima obratio sledećim rečima: ‘Monasi, ja jedem jednom dnevno. Čineći tako, oslobođen sam bolesti i bolova i uživam u zdravlju, snazi i dobro se osećam. Zato i vi, monasi, jedite jednom na dan. Čineći tako, bićete oslobođeni bolesti i bolova i uživaćete u zdravlju, snazi i dobro se osećati.’ I nije trebalo mnogo da upućujem te monahe; trebalo je samo da podstaknem svesnost u njima. Zamislite kočiju na ravnom putu, na raskršću, u koju su upregnuti čistokrvni konji; na njoj kamdžija spremna, tako da vešti krotitelj, vozar konja koje treba ukrotiti, može da se na tu kočiju popne, uzme kajase u levu ruku i kamdžiju u desnu, te je potera napred i nazad, u kojem god pravcu želi. Isto tako, monasi, ni ja nije trebalo mnogo da upućujem te monahe; trebalo je samo da podstaknem svesnost u njima.”

Zbog toga, monasi, napustite ono što je štetno i posvetite se korisnim stanjima, jer tako ćete doći do rasta, uvećanja i ispunjenja u ovoj Dhammi i Disciplini. Zamislite veliku šumu drveta sal kraj sela ili grada, ali koja je prepuna šiblja i puzavica. A onda se pojavi neki čovek koji želi toj šumi dobro, želi da ona napreduje i bude zaštićena. On bi posekao i izneo krive izdanke koji crpe snagu iz drveta, raskrčio unutrašnjost te šume i ostavio prave, lepo formirane stabljike, tako da je velika šuma drveta sal u stanju da raste, uvećava se i ispunjava. Isto tako, monasi, napustite ono što je štetno i posvetite se korisnim stanjima, jer tako ćete doći do rasta, uvećanja i ispunjenja u ovoj Dhammi i Disciplini.

U davna vremena, monasi, upravo u ovom Savatthiju živela je domaćica po imenu Vedehika. I dobar se glas o gospodarici Vedehiki širio unaokolo: ‘Gospodarica Vedehika je ljubazna, gospodarica Vedehika je blaga, gospodarica Vedehika je smirena.’ A gospodarica Vedehika je imala služavku po imenu Kali, oštroumnu, okretnu i pedantnu u poslu. I služavka Kali pomisli: ‘Dobar se glas o gospodarici Vedehiki širi unaokolo: “Gospodarica Vedehika je ljubazna, gospodarica Vedehika je blaga, gospodarica Vedehika je smirena.” Iako ona ne pokazuje bes, da li ga u njoj još uvek ima ili ne? Da li samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još uvek u njoj? Kako bi bilo da je stavim na probu? ‘

I tako služavka Kali ustade kasno. A gospodarica Videhika reče: “Hej, Kali!”—“Da, gospođo?”—“Šta se desilo da si ustala tako kasno?”—“Ništa se nije desilo, gospođo.”—“Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak ustaješ tako kasno!” i beše besna, nezadovoljna i smrknutog pogleda. Onda služavka Kali pomisli: ‘Dakle, iako moja gospodarica ne pokazuje bes, u njoj ga još uvek ima, nije nestao; i samo zato što dobro radim svoj posao moja gospodarica ne pokazuje bes, iako je on još uvek u njoj, nije nestao. Kako bi bilo da je još malo stavim na probu?’

I tako služavka Kali ustade još kasnije. A gospodarica Videhika reče: “Hej, Kali!”—“Da, gospođo?”—“Šta se desilo da si ustala još kasnije?”—“Ništa se nije desilo, gospođo.”—“Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak si ustala još kasnije!” i beše besna, nezadovoljna i izgovarala je grube reči. Onda služavka Kali pomisli: ‘Dakle, iako moja gospodarica ne pokazuje bes, u njoj ga još uvek ima, nije nestao. Kako bi bilo da je još malo stavim na probu?’

I tako služavka Kali ustade još kasnije. A gospodarica Videhika reče: “Hej, Kali!”—“Da, gospođo?”—“Šta se desilo da si ustala još kasnije?”—“Ništa se nije desilo, gospođo.”—“Ništa se nije desilo, ti lenjivice, a ipak si ustala još kasnije!” i beše besna i nezadovoljna, toliko da uze oklagiju, udari je i razbi joj glavu.

Onda služavka Kali, okrvavljene glave krenu da se žali na svoju gospodaricu susedima: ‘Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta ljubazna žena! Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta blaga žena! Gledajte, gospođe, šta mi je uradila ta smirena žena! Kako može da bude besna i nezadovoljna na svoju jedinu služavku samo zato što je ustala kasnije? Kako može da uzme oklagiju, udari je i razbije joj glavu?’ I potom se loš glas o gospodarici Vedehiki širio unaokolo: ‘Gospodarica Vedehika je gruba. Gospodarica Videhika je nasilna. Gospodarica Videhika je nemilosrdna.’

Monasi, isto tako su neki monasi izuzetno ljubazni, izuzetno blagi, izuzetno smireni sve dotle dok neprijatan način govora ne dopre do njih. Ali kada neprijatan način govora dopre do njih može se razumeti je li monah zaista ljubazan, blag i smiren. Ja ne nazivam lakim za opominjanje onog monaha koji je lak za prekor i pravi sebe lakim za prekor kako bi dobio ogrtače, hranu, prenoćište i lekove. A zašto? Jer takav monah nije lak za prekor i ne pravi sebe lakim za prekor kada ne dobije ogrtače, hranu, prenoćište i lekove. Ali kada je monah lak za prekor i pravi sebe lakim za prekor zato što slavi, poštuje i ceni Dhammu, toga ja nazivam lakim za prekor. Zato bi, monasi, trebalo sebe da vežbate ovako: ‘Bićemo laki za prekor i pravićemo sebe lakim za prekor zato što slavimo, poštujemo i cenimo Dhammu.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, postoji pet načina govora koji drugi mogu upotrebiti kada vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, istinit ili lažan, blag ili grub, voditi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku; kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili grube, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato bi, monasi, trebalo sebe da vežbate ovako: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mržnje. Ostaćemo prožimajući tog čoveka umom punim ljubavi i to počevši od njega, ostaćemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, zamislite čoveka koji dođe sa motikom i košarom i kaže: ‘Ja ću ukloniti svu ovu zemlju dokle god je vidite.’ I onda krene da kopa sad ovde, sad tamo, da nasipa sad tu, sad tamo, pljuje sad tu, sad tamo, urinira sad tu, sad tamo, govoreći: “Zemljo nestani, zemljo nestani!” Šta mislite, monasi? Može li taj čovek ukloniti svu ovu zemlju dokle god je vidite?”—“Ne, poštovani gospodine. A zašto ne? Zato što je ova zemlja duboka i ogromna; ona se nema gde ukloniti. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

Isto tako, monasi, postoji pet načina govora… (isto kao u pasusu 11)… Zato bi, monasi, trebalo sebe da vežbate ovako: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti… i to počevši od nje, ostaćemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, zamislite čoveka koji dođe sa purpurnom, žutom, plavom i crvenom bojom i kaže: ‘Nacrtaću slike i učiniću da se one vide na praznom prostoru.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek nacrtati slike i učiniti da se one vide na praznom prostoru?”—“Ne, poštovani gospodine.”—“A zašto ne? Zato što je prazan prostor bezobličan i nevidljiv, on ne može nacrtati slike i učiniti da se one vide na praznom prostoru. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.

Isto tako, monasi, postoji pet načina govora… Zato bi, monasi, trebalo sebe da vežbate ovako: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti… i to počevši od njega, ostaćemo prožimajući čitav ovaj svet umom sličnim praznom prostoru, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, zamislite čoveka koji dođe sa upaljenom bakljom i kaže: ‘Ja ću ovom upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u Gangu.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u Gangu?”—“Ne, poštovani gospodine. A zašto? Zato što je reka Gang duboka i široka; ni na koji način nju nije moguće upaljenom bakljom zagrejati i učiniti da ispari voda u njoj. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

“Isto tako, monasi, postoji ovih pet načina govora… Zato, monasi, ovako bi sebe trebalo da vežbate: ‘Naši umovi ostaće neokrznuti… i počev od njega, ostaćemo prožimajući čitav svet umom sličnim reci Gang, obilnim, uviđenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, sebe trebalo da vežbate.

Monasi, zamislite vreću od kože, koja je dobro uštavljena, dobro obrađena, meka, svilenkasta, koja kada se stisne uopšte ne šuška, uopšte ne pucketa, i onda se pojavi neki čovek sa štapom ili kamenom i kaže: ‘Vidite ovu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa. Ja ću učiniti da kada se pritisne ona šuška i pucketa.’ Šta mislite, monasi? Može li taj čovek kada je pritisne štapom ili kamenom učiniti da ona šuška i pucketa?” “Ne, poštovani gospodine. A zašto? Zato što tu vreću od kože, koja je dobro uštavljena… uopšte ne pucketa, nikako nije moguće načiniti da kada se pritisne štapom ili kamenom šuška ili pucketa. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.”

“Isto tako, monasi, postoji ovih pet načina govora koje bi drugi mogli koristiti kada vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, istinit ili lažan, blag ili grub, voditi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku; kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili grube, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti, kada vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato bi, monasi, trebalo sebe da vežbate ovako: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njegovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mržnje. Ostaćemo prožimajući tog čoveka umom punim ljubavi i to počevši od njega, ostaćemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, čak i ako bi razbojnici počeli dvoručnom testerom divljački da vam seku udove, jedan za drugim, onaj ko bi u sebi stvorio um ispunjen mržnjom ne bi sledio moje učenje. Zato, monasi, treba sebe ovako da vežbate: ‘Naši umovi će ostati neokrznuti i nećemo izgovoriti lošu reč; ostaćemo puni saosećanja za njihovu dobrobit, uma ispunjenog ljubavlju i bez mržnje. Ostaćemo prožimajući te ljude umom punim ljubavi i to počevši od njih, ostaćemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako bi, monasi, trebalo sebe da vežbate.

Monasi, ako ovaj savet o poređenju sa testerom neprekidno imate na umu, vidite li bilo koji govor, beznačajan ili značajan, koji ne biste mogli podneti?”—“Ne, poštovani gospodine.”—“Zato bi, monasi, ovaj savet o poređenju sa testerom trebalo da neprekidno imate na umu. To će vam biti na dobrobit i sreću zadugo.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog.