Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi živeo u zemlji Bhagga, kraj Suṃsumāragire, u Bhesakāḷa gaju, u parku jelena.

A u to vreme je princ Bodhi upravo podigao palatu po imenu Kokanada i u nju se još uvek nije bio uselio bilo kakav asketa ili braman ili bilo koje drugo ljudsko biće.

Onda se princ Bodhi obrati bramanskom učeniku Sañđikāputti ovim rečima: „Hajde, dragi moj Sañđikāputta, idi do Blaženog, pokloni mu se do nogu u moje ime i upitaj ga je li pošteđen bolesti i bolova, je li zdrav, snažan i živi li udobno sledećim rečima: ’Poštovani gospodine, princ Bodhi se klanja do nogu Blaženom i pita ga je li pošteđen bolesti… i živi li udobno’. Zatim kaži: ’Poštovani gospodine, molimo Blaženog da zajedno sa monaškom zajednicom prihvati poziv princa Bodhija za sutrašnji obrok’.“

„Da, gospodine“, odgovori Sañđikāputta, te ode do Blaženog i pozdravi se sa njim. Kada je taj učtiv i prijateljski razgovor bio završen, sede on sa strane i reče: „Učitelju Gotama, princ Bodhi se klanja do nogu Blaženom i pita ga je li pošteđen bolesti… i živi li udobno. I još kaže ovako: ’Poštovani gospodine, molimo Blaženog da zajedno sa monaškom zajednicom prihvati poziv princa Bodhija za sutrašnji obrok’.“

Blaženi ćutke prihvati poziv. Onda, razumevši da je Blaženi prihvatio poziv, Sañđikāputta ustade sa svog mesta, otide do princa Bodhija i ispriča mu šta se dogodilo, dodavši: „Asketa Gotama je prihvatio poziv“.

I tako, u zoru, princ Bodhi naredi da se u njegovom domu pripreme različita ukusna jela, a isto tako da se po čitavoj Kokanada palati prostre belo platno, sve do poslednje stepenice. Potom se obrati bramanskom učeniku Sañđikāputti: „Hajde, dragi moj Sañđikāputta, idi do Blaženog i ovako mu objavi da je vreme: 'Vreme je, poštovani gospodine, obed je spreman'.

„Da, gospodine“, odgovori Sañđikāputta, te otide do Blaženog i ovako mu objavi da je vreme: 'Vreme je, poštovani gospodine, obed je spreman'.

I pošto beše jutro, Blaženi se obuče se, uze prosjačku zdelu i gornji ogrtač, te otide praćen grupom monaha do doma princa Bodhija.

A tom prilikom princ Bodhi je stajao na spoljnjem tremu, čekajući Blaženog. Kad je video izdaleka Blaženog kako dolazi, izađe pred njega pokloni mu se; a zatim, propustivši Blaženog napred, krenuše ka Kokanada palati. Ali tamo Blaženi stade kod najnižeg stepenika. I princ Bodhi mu reče: „Poštovani gospodine, neka Blaženi slobodno stane na to platno, neka Uzvišeni slobodno stane na to platno, kako bi mi to donelo dobrobit i sreću za dugo vremena“. Kad ovo bi izrečeno, Buda ostade nem.

Po drugi put… Po treći put princ Bodhi mu reče: „Poštovani gospodine, neka Blaženi slobodno stane na to platno, neka Uzvišeni slobodno stane na to platno, kako bi mi to donelo dobrobit i sreću za dugo vremena“.

Blaženi pogleda u poštovanog Ānandu. A poštovani Ānanda reče princu Bodhiju: „Prinče, neka platno bude uklonjeno. Blaženi neće stati na njega; Tathāgata ima saosećanja za buduće generacije“.

I princ Bodhi naredi da se platno ukloni, a mesta za sedenje nameste u gornjem delu Kokanada palate. Tako se Blaženi zajedno sa monasima pope Kokanada palatom i sede na mesta koja su bila pripremljena.

Onda, princ Bodhi lično posluži i ugosti monahe predvođene Budom i to različitim ukusnim jelima. Kada je Blaženi jeo i oprao ruke, princ Bodhi odabra jedno niže mesto, sede sa strane, te reče: „Poštovani gospodine, ovako sam pomislio: ’Zadovoljstvo se ne može zadobiti kroz zadovoljstvo; zadovoljstvo se može zadobiti kroz bol’.“

„I ja sam, prinče, pre probuđenja, dok sam još bio neprobuđeni bodhisatta, tako mislio: ’Zadovoljstvo se ne može zadobiti kroz zadovoljstvo; zadovoljstvo se može zadobiti kroz bol’.

I tako sam, kasnije, još uvek mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti u prvoj životnoj dobi—dok su moji roditelji, neskloni tome, plakali tako da su im suze potokom lile niz lice—obrijao kosu i bradu, stavio na sebe žuti ogrtač i napustivši domaćinski život otišao u beskućništvo.

Krenuvši tako u traganje za onim što bi moglo biti korisno, tragajući za nenadmašnim stanjem uzvišenog mira, otidoh do Ālāre Kālāme. I pošto sam stigao, rekoh mu: 'Prijatelju Kālāmo, želim da se vežbam u ovom učenju i disciplini.'

Kad ovo bi rečeno, on mi odgovori: 'Prijatelju, možeš ostati ovde. Ovo učenje je takvo da ga mudar čovek može brzo savladati i boraviti u učenju svoga učitelja, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja.'

I nije dugo potrajalo dok sam savladao učenje. Što se tiče pukog recitovanja i ponavljanja, mogao sam da izgovaram reči znanja, reči starih i tvrdio sam: „Ja znam i vidim“, kao što su i ostali isto tako činili.

A onda pomislih: 'Ne samo na osnovu poverenja Ālāra Kālāma objavljuje: „Savladao sam i boravim u učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja“. On je zaista i boravio znajući i videći to učenje.' Zato otidoh do njega i rekoh: 'Prijatelju Kālāmo, na koji način ti objavljuješ da si, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, savladao i boraviš u učenju?'

A on, prinče, reče da je to područje ništavila.

A onda, prinče, pomislih: „Ne poseduje samo Ālāra Kālāma poverenje, energiju, svesnost, koncentraciju i mudrost. I ja ih posedujem. Kako bi bilo kad bih pokušao da i ja razumem učenje za koje Ālāra Kālāma tvrdi da je u njega ušao i boravi, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. I otidoh do njega i rekoh: 'Prijatelju Kālāma, je li to sve dokle si ušao i boraviš u ovom učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja?'

'Da, prijatelju.'

'Toliko sam, prijatelju, i ja ušao i boravim u ovom učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja.'

'Dobitak je to za nas, prijatelju, velik je to dobitak za nas da imamo takvog saputnika u svetačkom životu. I tako, učenje za koje ja objavljujem da sam ga savladao i u njemu boravim, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, isto je ono učenje za koje i ti objavljuješ da si ga savladao i u njemu boraviš, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. A učenje za koje ti objavljuješ da si ga savladao i u njemu boraviš, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, isto je ono učenje za koje i ja objavljujem da sam ga savladao i u njemu boravim, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. Ono što ja znam je ono što i ti znaš; ono što ti znaš je ono što i ja znam. To što sam ja, to si i ti; to što si ti, to sam i ja. Dođi prijatelju, od sada da zajednički vodimo ovu zajednicu.'

Na taj je način Ālāra Kālāma, moj učitelj, postavio mene, svog učenika, na isti nivo sa samim sobom i time mi odao veliku počast. Ali u meni se javila misao: 'Ovo učenje ne vodi do otrežnjenja, do bestrašća, do prestanka, do smirenja, do neposrednog znanja, do probuđenja, niti do nibbāne, već samo do ponovnog rođenja u sferi ništavila.' Zato, prinče, nezadovoljan tim učenjem, ja produžih dalje.

U potrazi za onim što bi moglo biti korisno, tragajući za nenadmašnim stanjem uzvišenog mira, otidoh do Uddake Rāmaputte (sin Rāmin). I pošto sam stigao, rekoh mu: 'Prijatelju Uddaka, želim da se vežbam u ovom učenju i disciplini.'

Kad ovo bi rečeno, on mi je odgovorio: 'Prijatelju, možeš ostati ovde. Ovo učenje je takvo da mudar čovek može brzo savladati i boraviti u učenju svoga učitelja, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja.'

I nije dugo potrajalo dok sam savladao učenje. Što se tiče pukog recitovanja i ponavljanja, mogao sam da izgovaram reči znanja, reči starih i tvrdio sam: „Ja znam i vidim“, kao što su i ostali isto tako činili.

A onda, prinče, pomislih: 'Ne samo na osnovu poverenja je Rāma objavio: „Ušao sam i boravim u učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja“. On je zaista i boravio znajući i videći to učenje.' Zato otidoh do Uddake i rekoh: 'Prijatelju, na koji način je Rāma objavio da je, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, ušao i boravio u ovom učenju?'

A on, prinče, reče da je to bilo područje ni-opažanja-ni-neopažanja.

A onda, prinče, pomislih: „Nije samo Rāma posedovao poverenje, energiju, svesnost, koncentraciju i mudrost. I ja ih posedujem. Kako bi bilo kad bih pokušao da i ja razumem učenje za koje je Rāma tvrdio da je u njega ušao i boravio, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. I nije trebalo dugo dok nisam ušao i boravio u učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. A onda otidoh do Uddake i rekoh: 'Prijatelju Uddaka, je li to sve dokle je Rāma ušao i boravio u ovom učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja?'

'Da, prijatelju.'

'Toliko sam, prijatelju, i ja ušao i boravim u ovom učenju, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja.'

'Dobitak je to za nas, prijatelju, velik je to dobitak za nas da imamo takvog saputnika u svetačkom životu. I tako učenje za koje je Rāma objavio da ga je savladao i u njemu boravio, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, isto je ono učenje za koje i ti objavljuješ da si ga savladao i u njemu boraviš, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. A učenje za koje ti objavljuješ da si ga savladao i u njemu boraviš, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja, isto je ono učenje za koje je i Rāma objavio da ga je savladao i u njemu boravio, razumevši ga sam za sebe putem neposrednog znanja. Učenje koje je on znao je učenje koje i ti znaš; učenje koje ti znaš je učenje koje je i on znao. To što je bio on, to si i ti; to što si ti, to je bio i on. Dođi prijatelju, od sada vodi ovu zajednicu.'

Na taj je način Uddaka Rāmaputta, moj saputnik u svetačkom životu, postavio mene za učitelja i time mi odao veliku čast. Ali u meni se javila misao: 'Ovo učenje ne vodi do otrežnjenja, do bestrašća, do prestanka, do smirenja, do neposrednog znanja, do probuđenja, niti do nibbāne, već samo do ponovnog rođenja u sferi ni-opažanja-ni-neopažanja.' Zato, prinče, nezadovoljan tim učenjem, ja produžih dalje.

Tako sam, isposnici, u potrazi za dobrobiti, istražujući put konačnog smirenja, putovao zemljom Māgadhom i došao do utvrđenog grada Uruvelā. To mi je područje izgledalo povoljno. Pored lepe šumice tekla je bistra reka, radosna uz pitome obale. Nedaleko je bilo pastirsko naselje… To mi se učinilo dovoljno za čoveka koji je u naponu mladenačke snage odlučio da se posveti duhovnom naporu. Na tom sam se mestu zaustavio i ustanovio da mi ništa više ne treba da izvršim duhovni napor.

I onda mi spontano na um padoše ova tri poređenja, za koja nikad ranije nisam čuo. Pretpostavimo da u vodi pluta komad vlažnog, mekog drveta. A onda naiđe čovek sa komadom drveta za paljenje vatre i pomisli: 'Upaliću vatru, da se malo zagrejem.' Šta misliš, prinče? Može li taj čovek da upali vatru uzevši svoj komad drveta i trljajući ga uz onaj komad vlažnog, mekog drveta?

„Ne, učitelju Gotama. A zašto? Zato što je to komad vlažnog, mekog drveta i on pluta u vodi. Na kraju bi taj čovek samo postao iscrpljen i razočaran.“

„Isto tako, prinče, oni askete i bramani koji još ne žive telesno i mentalno odvojeni od zadovoljstava čula, u kojima čulna želja, sklonost, zaslepljenost, žeđ i groznica za zadovoljstvima čula nisu potpuno napušteni i iskorenjeni, čak i ako ti dobri askete i bramani imaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni nisu sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje; čak i ako ti dobri askete i bramani nemaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni nisu sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje. To beše prvo poređenje koje mi spontano na um pade, a za koja nikad ranije nisam čuo.

I opet, prinče, drugo poređenje mi spontano na um pade, a za koje nikad ranije nisam čuo. Pretpostavimo da komad vlažnog, mekog drveta leži na suvom, daleko od vode. A onda naiđe čovek sa komadom drveta za paljenje vatre i pomisli: 'Upaliću vatru, da se malo zagrejem.' Šta misliš, prinče? Može li taj čovek da upali vatru uzevši svoj komad drveta i trljajući ga uz onaj komad vlažnog, mekog drveta što leži na suvom, daleko od vode?

„Ne, učitelju Gotama. A zašto? Zato što je to komad vlažnog, mekog drveta, čak i ako leži na suvom, daleko od vode. Na kraju bi taj čovek samo postao iscrpljen i razočaran.“

„Isto tako, prinče, oni askete i bramani koji žive telesno i mentalno odvojeni od zadovoljstava čula, ali u kojima čulna želja, sklonost, zaslepljenost, žeđ i groznica za zadovoljstvima čula nisu potpuno napušteni i iskorenjeni, čak i ako ti dobri askete i bramani imaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni nisu sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje; čak i ako ti dobri askete i bramani nemaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni nisu sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje. To beše drugo poređenje koje mi spontano na um pade, a za koja nikad ranije nisam čuo.

I opet, prinče, treće poređenje mi spontano na um pade, a za koje nikad ranije nisam čuo. Pretpostavimo da komad suvog, tvrdog drveta leži na suvom, daleko od vode. A onda naiđe čovek sa komadom drveta za paljenje vatre i pomisli: 'Upaliću vatru, da se malo zagrejem.' Šta misliš, prinče? Može li taj čovek da upali vatru uzevši svoj komad drveta i trljajući ga uz onaj komad suvog, tvrdog drveta što leži na suvom, daleko od vode?

„Da, učitelju Gotama. A zašto? Zato što je to komad suvog, tvrdog drveta što leži na suvom, daleko od vode.“

„Isto tako, prinče, oni askete i bramani koji žive telesno i mentalno odvojeni od zadovoljstava čula i u kojima su čulna želja, sklonost, zaslepljenost, žeđ i groznica za zadovoljstvima čula potpuno napušteni i iskorenjeni, čak i ako ti dobri askete i bramani imaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni su sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje; čak i ako ti dobri askete i bramani nemaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, oni su sposobni za znanje, viziju, krajnje probuđenje. To beše treće poređenje koje mi spontano na um pade, a za koja nikad ranije nisam čuo.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako, stisnutih zuba i jezikom čvrsto uprtim u nepce, obujmim, oborim i savladam um umom.' Onda, stisnutih zuba i jezikom čvrsto uprtim u nepce, obujmih, oborih i savladah um umom. I dok sam to radio, znoj mi je lio ispod pazuha. Kao kada bi snažan čovek zgrabio slabijeg za glavu ili rame, obujmio ga, oborio i savladao, isto tako sam i ja, stisnutih zuba i jezikom čvrsto uprtim u nepce, obujmio, oborio i savladao um umom, a znoj mi je curio ispod pazuha. No, iako je neiscrpna energija bila pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako meditiram bez daha.' Onda prestadoh da udišem i izdišem i na usta i na nos. Dok sam to činio, u ušima mi je hučalo poput vetra. Baš kao što huči kad kovač duva svojim mehovima, tako je i meni, kad prestadoh da udišem i izdišem i na usta i na nos, u ušima hučalo poput vetra. No, iako je neiscrpna energija pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako i dalje meditiram bez daha.' Onda prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši. Dok sam to činio, glava je htela da mi eksplodira. Baš kao kad bi mi snažan čovek mačem raspolutio lobanju, tako je i meni, kad prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši, glava htela da eksplodira. No, iako je neiscrpna energija pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako i dalje meditiram bez daha.' Onda prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši. Dok sam to činio, glavu su mi razdirali užasni bolovi. Baš kao kad bi mi snažan čovek čvrstim remenom stezao glavu, tako su i meni, kad prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši, glavu razdirali užasni bolovi. Baš kao kad bi mi snažan čovek čvrstim remenom stezao glavu. No, iako je neiscrpna energija pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako i dalje meditiram bez daha.' Onda prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši. Dok sam to činio, utrobu su mi razdirali užasni bolovi. Baš kao kad bi vešt mesar i njegov pomoćnik sekli utrobu vola oštrim nožem, tako su i meni, kad prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši, utrobu razdirali užasni bolovi. No, iako je neiscrpna energija pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

I pomislih: 'Šta bi bilo ako i dalje meditiram bez daha.' Onda prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši. Dok sam to činio, celo telo mi je gorelo. Baš kao kad bi dva snažna čoveka dohvatila slabijeg za ruke u noge i okretali ga iznad jame sa vrelim ugljenom, tako je i meni, kad prestadoh da udišem i izdišem na usta, na nos i na uši, celo telo gorelo. No, iako je neiscrpna energija pokrenuta u meni i besprekorna svesnost uspostavljena, telo mi beše razdraženo i nemirno, jer bejah iscrpljen bolnim naporom.

Onda me božanstva ugledaše i neka od njih rekoše: 'Asketa Gotama je mrtav.' Druga božanstva rekoše: 'Asketa Gotama nije mrtav, on umire.' A treća božanstva rekoše: 'Asketa Gotama niti je umro, niti umire, on je arahant, jer takvo je trpljenje arahanta.'

A ja pomislih: 'Šta bi bilo ako bih vežbao potpuno prestavši da uzimam hranu.' Tada božanstva dođoše do mene i rekoše: 'Dobri gospodine, ne vežbajte potpuno prestavši da uzimate hranu. Ako to učinite, mi ćemo vam uliti nebesku hranu kroz pore na koži i živećete od toga.' Razmislih: 'Ako budem tvrdio da potpuno gladujem dok mi ta božanstva ulivaju nebesku hranu kroz pore na koži i budem živeo od toga, tada ću zapravo lagati.' Zato odvratih božanstva rečima: 'Nema potrebe za tim.'

A ja pomislih: 'Šta bi bilo ako bih uzimao samo malo hrane, svaki put tek po zalogaj, bilo čorbe od pasulja, bilo čorbe od sočiva, boranije ili graška.' I tako uzeh sasvim malo hrane, svaki put po zalogaj, bilo čorbe od pasulja, bilo čorbe od sočiva, boranije ili graška. I tako čineći, telo mi postade poput kostura. Zato što sam jeo tako malo udovi mi postadoše poput stabljika vinove loze ili bambusa. Zato što sam jeo tako malo leđa mi postadoše poput kamiline grbe. Zato što sam jeo tako malo rebra su mu štrčala poput krovnih greda na polurazrušenom ambaru. Zato što sam jeo tako malo oči mi upadoše duboko u očne duplje, nalik odblesku vode u dubokom izvoru. Zato što sam jeo tako malo glava mi se smežurala i svela kao što se tikva smežura i svene na vetru i suncu. Zato što sam jeo tako malo koža na stomaku mi se prilepila za kičmu. I ako bih dodirnuo stomak, osetio bih i kičmu, a ako bih dodirnuo kičmu osetio bih i svoju kožu na stomaku. Zato što sam jeo tako malo, ako bih obavljao veliku ili malu nuždu, tu bih se i stropoštao pravo na lice. Zato što sam jeo tako malo, ako bih pokušao da olakšam svome telu trljajući noge rukama, dlaka bi, pošto joj je istrulio koren, otpadala gde god bih protrljao.

I kad su me ljudi videli takvoga, neki rekoše: 'Asketa Gotama je crn.' Drugi rekoše: 'Asketa Gotama nije crn, on je braon.' Neki treći rekoše: 'Asketa Gotama nije ni crn ni braon, njegova koža je zlatne boje.' Toliko se čista, svetla boja moje kože bila izgubila zato što sam jeo tako malo.

A ja pomislih: 'Koji god da su askete ili bramani u prošlosti doživljavali bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god će askete ili bramani u budućnosti doživljavati bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god da askete ili bramani sada doživljavaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. Ali ovakvim samomučenjem nisam dostigao bilo koje uzvišeno stanje, bilo kakvo izuzetno znanje i viziju vrednu plemenitih. Da li možda postoji i neki drugi put ka probuđenju?

I pomislih: 'Sećam se jednom kad je moj otac Sakyanin bio zauzet svečanošću, sedeo sam u svežini senke stabla ružine jabuke, sasvim izolovan od čulnih zadovoljstava, izolovan od nepovoljnih stanja, i uđoh i ostadoh na prvom stupnju zadubljenja: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću uma i istraživanjem. Može li to biti put ka probuđenju?' Tada mi, za sećanjem, dođe saznanje: To je put ka probuđenju.

I pomislih: 'Zašto se plašim tog zadovoljstva koje nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima?' I pomislih: 'Ne plašim se tog zadovoljstva, jer ono nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima.'

I pomislih: 'Nije lako postići to zadovoljstvo ako je telo sama kost i koža. Kako bi bilo ako bih pojeo malo čvrste hrane—malo kuvanog pirinča i hleba.' I pojedoh malo čvrste hrane—malo kuvanog pirinča i hleba. A u to vreme pet monaha su me čekali i razmišljali: 'Ako asketa Gotama dostigne više stanje, on će nam javiti za to.' No kad pojedoh kuvani pirinač i hleb, tih pet monaha me prezreše i napustiše me, razmišljajući: 'Asketa Gotama sada živi lagodno; napustio je napor i vratio se lagodnosti.'

Kad sam pojeo čvrstu hranu i povratio snagu, tada sasvim izolovan od čulnih zadovoljstava, izolovan od nepovoljnih stanja, uđoh i ostadoh na prvom stupnju zadubljenja: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću uma i istraživanjem. Ali taj prijatan osećaj koji se u meni javio nije osvojio moj um i tu ostao.

Sa smirivanjem usmerenosti uma i istraživanja uđoh i ostadoh na drugom stupnju zadubljenja… sa prestankom ushićenja uđoh i ostadoh na trećem stupnju zadubljenju… sa napuštanjem zadovoljstva i bola… uđoh i ostadoh na četvrtom stupnju zadubljenja… Ali taj prijatan osećaj koji se u meni javio nije osvojio moj um i tu ostao.

Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o mojim prošlim boravištima. Setio sam se mnoštva prošlih života, to jest jednog rođenja, dva… pet, deset… pedeset, sto, hiljadu, sto hiljada, mnogih eona skupljanja kosmosa, mnogih eona širenja kosmosa, mnogih eona skupljanja i širenja kosmosa. „Tada sam se tako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio onde. I tamo sam se ovako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio onde.“ Tako sam se sećao mnoštva svojih prošlih života u celini i do detalja.

Takvo beše prvo znanje koje stekoh u prvom delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama beše razvejana; javilo se svetlo—baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o umiranju i ponovnom rađanju bića. I videh—uz pomoć duhovnog oka, pročišćenog i superiornog u odnosu na fizičko—bića kako umiru i ponovo se rađaju i uvideh kako su inferiorna i superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojom kammom: „Ova bića—koja su loše postupala telom, govorom i mišlju, koja su klevetala plemenite, imala pogrešna stanovišta i postupala u skladu sa tim pogrešnim stanovištima—posle sloma tela, posle smrti, ponovo su se rodila u svetu oskudice, na lošem odredištu, u nižim svetovima, u paklu. Ali neka druga bića—koja su dobro postupala telom, govorom i mišlju, koja nisu klevetala plemenite, koja su imala ispravna stanovišta i postupala su u skladu sa tim ispravnim stanovištima—posle sloma tela, posle smrti, ponovo su se rodila na dobrom odredištu, na nebu.“ Tako videh—uz pomoć božanskog vida, pročišćenog i superiornog u odnosu na ljudski—bića kako umiru i ponovo se rađaju i uvideh kako su inferiorna i superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojom kammom.

Takvo beše drugo znanje koje stekoh u drugom delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama beše razvejana; javilo se svetlo—baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez nečistoća, gibak, prilagodljiv, postojan i nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o razaranju mentalnih nečistoća. Videh, kao da mi je pred očima: „Ovo je patnja… Ovo je nastanak patnje… Ovo je prestanak patnje… Ovo je put koji vodi do okončanja patnje… Postoje mentalne nečistoće… Ovo je nastanak mentalnih nečistoća… Ovo je prestanak mentalnih nečistoća… Ovo je put koji vodi do prestanka mentalnih nečistoća.“

Moj um, znajući tako, videći tako, beše oslobođen izliva čulnosti, oslobođen izliva bivanja, oslobođen izliva neznanja. Sa ovim oslobađanjem javilo se znanje: „Oslobođen sam“. Uvideh: „Nema više preporađanja, proživljen je svetački život, zadatak je obavljen. Ničeg više nema da se uradi na ovome svetu.“

Takvo beše treće znanje koje stekoh u trećem delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama beše razvejana; javilo se svetlo—baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

Tada pomislih: Postigao sam tu istinu, duboku, koju je teško uočiti, teško prozreti, smirenu, usavršenu, nedosežnu razmišljanjem, istančanu, shvatljivu samo mudracu. No ovaj je svet, u težnji za užitkom, prionuo uz užitak i teži za radošću. Taj će i takav svet teško shvatiti ovo stanovište nužne uslovljenosti nastanka; teško će shvatiti stanovište stišavanja svake delatnosti, odustajanja od svih sklonosti, dokončanja žudnje za opstankom, bezželjnosti, prestanka, utrnuća. Kad bih pošao da tumačim tu istinu i ne bih naišao na razumevanje, za mene bi to bio uzaludan trud i napor.

U duhu mi se iznenada pojaviše stihovi koji još nikad do tada nisu bili izraženi:

'To naporno dostignuće zašto da sad pokazujem?
U svetu strasti, srdžbe, neće sjati ta istina
koja stremi protiv struje, savršena i duboka,
istančana i teško shvatljiva.
Kako da je vide obuzeti strašću,
utonuli u duboku tamu?

U tom premišljanju duh mi se priklanjao manjem naporu, a ne razjašnjavanju istine.

Tada je bog Brama Sahampati shvatio moje premišljanje i pomislio: “To je propast i stradanje sveta, ako se duh dostojnog i potpuno budnoga koji je dotle dosegao prikloni manjem naporu, a ne razjašnjavanju istine.”

Pa kao kad bi snažan čovek savio ispruženu ruku ili ispružio savijenu ruku, tako tada i Brahma Sahampati iščeznu iz božanskog sveta i pojavi se preda mnom, pa odgrnu jedno rame, pozdravi me sklopljenim rukama i reče:

'O Blaženi, razjasni istinu, o dobrostivi, razjasni istinu! Postoje bića čije su oči tek malo zatrunjene; ako ne čuju reč istine, stradaće, a sposobna su da postanu znalci istine.'

Kad je to rekao, Brahma Sahampati pridoda i ove stihove:

'Ranije su u Māgadhi propovedali istinu
okaljani učitelji sa nečistim namerama.
Otvori vrata neugrožena smrću,
nek čuju istinu u koju se neokaljan budi:

Kao sa hridi navrh vrletne planine
da sa svih strana prozre taj zemaljski rod,
bezbedni neka obuhvati okom
mudrosti koja je dosegla istinsko prostranstvo
ovo pokolenje ogrezlo u bedu,
srvano među rođenjem i smrću!

Ustaj pobedonosni junače,
predvodnik budi svetu kome ne duguješ ništa!
Blažen razjasni istinu, pojaviće se znalci.'

Kad sam shvatio, prinče, Braminu molbu, obazreo sam se, iz samilosti prema bićima, budnim okom na taj svet i opazio bića čije su oči tek malo zatrunjene, uz bića s jako zatrunjenim očima, bića snažnih sposobnosti uz slabiće, s dobrim sklonostima i sa lošim, pristupačna pouci i nepristupačna, a i nekolicinu onih koji su se sa strahom obazirali na greh i na drugi svet. Kao što se u jezeru u kojem rastu plavi ili crveni ili bijeli lotosi neki od tih lotosa, iznikli u vodi, izrasli u vodi, ne izdižu iz vode, nego se razviju pod vodom, dok drugi, iako iznikli i izrasli u vodi, dosežu do vodene površine, a neki se izdižu iznad površine, pa voda više uz njih ne prianja, isto sam tako i ja, obazrevši se budnim okom na svet, opazio bića čije su oči tek malo zatrunjene, uz bića s jako zatrunjenim očima, bića snažnih sposobnosti uz slabiće, s dobrim sklonostima i sa lošim, pristupačna pouci i nepristupačna, a i nekolicinu onih koji su se sa strahom obazirali na greh i na drugi svet. Tada sam Brami Sahampatiju odgovorio ovim stihovima:

'Otvorena su vrata neugrožena smrću
sposobnim da slušaju u poverenju.
Svestan uzaludnog napora, o Brama,
nisam hteo da objavim ljudskom rodu
ovu nadasve uzvišenu istinu.'

Tada Brama Sahampati, pomislivši, „Blaženi se složio da podučava Dhammu,“ pokloni se Blaženom i, obišavši ga sa desne strane, odmah nestade.

Onda se, prinče, u meni javi ova misao: 'Koga bih prvo podučio Dhammi? Ko će brzo razumeti ovu Dhammu?' Tad pomislih: 'Ālāra Kālāma je mudar, sposoban, inteligentan. On već zadugo ima tek malo prašine u očima. Kako bi bilo ako bih njega prvo podučio Dhammi? On će brzo razumeti ovu Dhammu.' I pojaviše se preda mnom božanstva i rekoše: 'Gospodine, Ālāra Kālāma je umro pre sedam dana.' I u meni se javiše znanje i vizija: 'Ālāra Kālāma je umro pre sedam dana.' I onda se javi misao: 'Veliki je gubitak zadesio Ālāra Kālāmu. Da je on čuo Dhammu, on bi je brzo razumeo.'

Onda se u meni javi ova misao: 'Koga bih prvo podučio Dhammi? Ko će brzo razumeti ovu Dhammu?' Tad pomislih: 'Uddaka Rāmaputta je mudar, sposoban, inteligentan. On već zadugo ima tek malo prašine u očima. Kako bi bilo ako bih njega prvo podučio Dhammi? On će brzo razumeti ovu Dhammu.' I pojaviše se preda mnom božanstva i rekoše: 'Gospodine, Uddaka Rāmaputta je umro prošle noći.' I u meni se javiše znanje i vizija: 'Uddaka Rāmaputta je umro prošle noći.' I onda se javi misao: 'Veliki je gubitak zadesio Uddaka Rāmaputtu. Da je on čuo Dhammu, on bi je brzo razumeo.'

Onda se u meni javi ova misao: 'Koga bih prvo podučio Dhammi? Ko će brzo razumeti ovu Dhammu?' Tad pomislih: 'Oni su mi bili velika pomoć, tih pet monaha koji su me pratili odlučnog u asketskim naporima. Kako bi bilo ako bih njih prvo podučio Dhammi?' I pomislih: 'Gde su sada tih petorica monaha?' I božanskim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na ljudsko, videh da borave blizu Vārānasīja, u Parku jelena, u Isipatani.

I tako, prinče, zadržavši se u Uruveli onoliko koliko sam želeo, krenuh na put do Vārānasīja. I na putu između mesta probuđenja i Gaye naiđoh na golog asketu Upaku, koji kad me ugleda reče:

'Prijatelju, bistar ti je lik, čist i svetao. Po čijoj si se uputi odrekao sveta, ko ti je učitelj, čije učenje ispovedaš?'—Na te sam mu reči, prinče, odgovorio stihovima:

'Sve sam savladao i sve spoznao,
i ničim više nisam okrznut,
sve sam napustio, sa dokončanjem
životne žudnje se oslobodio.
Sam spoznaju dosegoh. Na kog da se pozivam?

Učitelja nemam, nit' mi je iko ravan.
U svetu ljudi i bogova niko mi nije premac:
Ja sam dostojanstvo sveta, nenadmašivi vodič.
Ja sam jedini potpuno budan,
rashlađen sam i ugašen.

Točak istine idem da pokrenem
u prastarom gradu Vārānasī,
u oslepelom svetu nek zagrmi
bubanj neumrle istine!'

'Ti si, dakle, prijatelju, po vlastitoj izjavi veličanstveni neograničeni pobednik!'

'Pobednici su oni poput mene,
koji su postigli dokončanje strasti.
Pobedio sam sve što je loše.
Zato kažem da sam pobednik, Upaka!'

Na te reči, prinče, asketa Upaka odvrati:

'Pa neka ti bude, prijatelju!' i klimajući glavom skrete na sporedni put.

A ja sam, prinče, putujući dalje stigao do Vārānasīja i do srnjaka Isipitane, gde su se nalazila petorica isposnika. Oni su već izdaleka opazili da dolazim, pa su se sporazumeli ovako:

'Evo dolazi isposnik Gotama, koji sada živi u izobilju, pošto je napustio asketski napor i vratio se u udoban život. Zato ga ne treba ni pozdravljati, ni ustajati pred njim, niti mu pomoći da odloži prosjačku zdelu i ogrtač. Ipak možemo pripremiti sedište, pa ako hoće, neka sedne.'

No što sam im se više približavao, petorica isposnika su sve manje mogla da odole i da ostanu dosledni svom sporazumu. Neki su mi pošli u susret i uzeli mi prosjačku zdelu i ogrtač da ih odlože, neko je pripremio sedište, a neko vodu za pranje nogu.

Na kraju mi se obratiše po imenu i osloviše sa 'prijatelju'.

Na to im rekoh: 'Monasi, ne oslovljavajte Tathāgatu po imenu i sa 'prijatelju'. Tathāgata je, prijatelji, blažen, potpuno samoprobuđen. Dobro poslušajte, prijatelji: 'Dostignuto je Besmrtno. Uputiću vas, podučiću vas Dhammi. Ako vežbate onako kako ste upućeni, i vi ćete ubrzo dostići i ostati na krajnjem cilju svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo, upoznavši ga i dostigavši ga svaki za sebe, ovde i sada.'

Kad to bi rečeno, onih pet monaha mi odgovoriše: 'Onakvom praksom, onakvim ponašanjem, onakvim asketskim vežbanjem ti nisi postigao nikakva stanja viša od običnog čoveka, bilo kakav napredak u znanju i razumevanju vredan plemenitih. Kako bi uopšte sada—kada živiš nemarno, napustivši napor, kliznuvši natrag u obilje—mogao da postigneš bilo kakva stanja viša od običnog čoveka, bilo kakav napredak u znanju i razumevanju vredan plemenitih?'

Kad ovo bi rečeno, ja im odgovorih: 'Tathāgata, monasi, ne živi nemarno, nije napustio napor, nije kliznuo natrag u obilje. Tathāgata je, monasi, blažen, potpuno samoprobuđen. Dobro poslušajte, prijatelji: Dostignuto je Besmrtno. Uputiću vas, podučiću vas Dhammi. Ako vežbate onako kako ste upućeni, i vi ćete ubrzo dostići i ostati na krajnjem cilju svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo, upoznavši ga i dostigavši ga svaki za sebe, ovde i sada.'

Po drugi put… Po treći put, onih pet monaha mi odgovoriše: 'Onakvom praksom, onakvim ponašanjem, onakvim asketskim vežbanjem ti nisi postigao nikakva stanja viša od običnog čoveka, bilo kakav napredak u znanju i razumevanju vredan plemenitih. Kako bi uopšte sada—kada živiš nemarno, napustivši napor, kliznuvši natrag u obilje—mogao da postigneš bilo kakva stanja viša od običnog čoveka, bilo kakav napredak u znanju i razumevanju vredan plemenitih?'

Kad ovo bi rečeno, ja im odgovorih: 'Sećate li da sam ikada ranije govorio ovako?'

'Ne, gospodine'

'Tathāgata, monasi, ne živi nemarno, nije napustio napor, nije kliznuo natrag u obilje. Tathāgata je, monasi, blažen, potpuno samoprobuđen. Dobro poslušajte, prijatelji: Dostignuto je Besmrtno. Uputiću vas, podučiću vas Dhammi. Ako vežbate onako kako ste upućeni, i vi ćete ubrzo dostići i ostati na krajnjem cilju svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo, upoznavši ga i dostigavši ga svaki za sebe, ovde i sada.'

I tako sam bio u stanju da ih uverim. Podučavao bih dva monaha dok bi trojica odlazila u prošenje hrane, pa smo sva šestorica živeli od toga što su oni isprosili.

Onda grupa od pet monaha, ne zadugo pošto sam ih tako obodrio, tako uputio, dostiže i ostade na krajnjem cilju svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo, upoznavši ga i dostigavši ga svaki za sebe, ovde i sada.“

Kad ovo bi izrečeno, princ Bodhi reče Blaženom: „Poštovani gospodine, kada monah pronađe Tathāgatu da ga obučava, koliko dugo treba da upozna i dostigne ga sam za sebe, ovde i sada, cilj svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo?“

„Što se toga tiče, prinče, odgovoriću ti pitanjem. A ti odgovori onako kako misliš da treba. Šta misliš, prinče? Jesi li vešt u rukovanju podbadačem dok jašeš slona?“

„Da, poštovani gospodine, jesam.“

„A šta misliš, prinče? Recimo da ovamo dođe neki čovek razmišljajući: ’Princ Bodhi je umešan u rukovanju podbadačem dok jaše slona; vežbaću tu veštinu pod njegovim vođstvom.’ Ako ne bi imao poverenja, on ne može postići ono što jeste moguće postići kada neko ima poverenja; ako bi bio bolestan, on ne može postići isto ono što jeste moguće postići kada neko nije bolestan; ako bi bio prevrtljiv i lažljiv, on ne može postići ono što jeste moguće postići kada je neko pošten i iskren; ako bi bio lenj, on ne može postići ono što jeste moguće postići kada je neko energičan; ako ne bi bio mudar, on ne može postići ono što jeste moguće postići kada je neko mudar. Šta misliš, prinče? Da li bi takvog čoveka mogao da naučiš rukovanju podbadačem dok jaše slona?“

„Poštovani gospodine, ako bi imao makar samo jednu od tih mana, ne bih mogao da ga podučim, a kamoli ako bi ih imao svih pet!“

„A šta misliš, prinče? Recimo da ovamo dođe neki čovek razmišljajući: ’Princ Bodhi dobro rukuje podbadačem dok jaše slona; vežbaću tu veštinu pod njegovim vođstvom.’ Ako bi imao poverenja, on može postići ono što jeste moguće postići kada neko ima poverenja; ako ne bi bio često bolestan, on može postići isto ono što jeste moguće postići kada neko nije bolestan; ako bi bio pošten i iskren, on može postići ono što jeste moguće postići kada je neko pošten i iskren; ako bi bio energičan, on može postići ono što jeste moguće postići kada je neko energičan; ako bi bio mudar, on može postići ono što jeste moguće postići kada je neko mudar. Šta misliš, prinče? Da li bi takvog čoveka mogao da naučiš rukovanju podbadačem dok jaše slona?“

„Poštovani gospodine, ako bi imao makar samo jednu od tih vrlina, mogao bih da ga podučim, a kamoli ako bi ih imao svih pet!“

„Isto tako, prinče, postoji pet sastojaka napora. Kojih pet? Monah ima u sebe poverenje, poklanja svoje poverenje Tathāgatinom probuđenju ovako: ’Blaženi je dostojan poštovanja, potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen’.

Zatim je on bez bolesti i bolova, ima dobro varenje, koje nije ni suviše hladno, ni suviše toplo, već srednje i u stanju je da podnese silu napora.

Zatim je pošten i iskren, pred učiteljem i njegovim saputnicima u svetačkom životu se prikazuje onakvim kakav zaista jeste.

Zatim je energičan u napuštanju nepovoljnih stanja i prihvatanju povoljnih stanja, postojan, ulaže napor sa odlučnošću i istrajava u negovanju povoljnih stanja.

Zatim je mudar; poseduje mudrost u pogledu nastanka i prestanka koja je plemenita i prodorna, a vodi do potpunog iskorenjivanja patnje. To su pet sastojaka napora.

Prinče, kada monah koji poseduje ovih pet sastojaka napora naiđe na Tathāgatu da ga podučava, može potrajati sedam godina dok, razumevši sam za sebe neposrednim znanjem, ovde i sada ne dostigne i ostane na krajnjem cilju svetačkog života, zbog kojeg vrli sinovi dobrih porodica napuštaju domaćinski život i odlaze u beskućništvo.

Ali ne samo sedam godina, prinče. Kada monah koji poseduje ovih pet sastojaka napora naiđe na Tathāgatu da ga podučava, može potrajati šest godina… pet godina… četiri godine… tri godine… dve godine… jedna godina… Ali ne samo jedna godina, prinče. … može potrajati sedam meseci… šest meseci… pet meseci… četiri meseca… tri meseca… dva meseca… jedan mesec… pola meseca… Ali ne samo pola meseca, prinče. Može potrajati sedam dana i noći… šest dana i noći… pet dana i noći… četiri dana i noći… tri dana i noći… dva dana i noći… jedan dan i noć.

Ali ne samo jedan dan i noć, prinče. Kada monah koji poseduje ovih pet sastojaka napora naiđe na Tathāgatu da ga podučava, pa ga ovaj poduči uveče, a on možda stigne do cilja ujutro; ili ga poduči ujutro, a on možda stigne do cilja uveče.“

Kada ovo bi rečeno, princ Bodhi reče Blaženom: „Ah, Budni! Ah, Dhamma! Kako je samo dobro objavljena Dhamma! Jer neko ko je podučen uveče, možda stigne do cilja ujutro, a neko ko je podučen ujutro možda stigne do cilja uveče“.

Kad ovo bi rečeno, bramanski učenik Sañđikāputta reče princu Bodhiju: „Gospodar Bodhi kaže: ’Ah, Budni! Ah, Dhamma! Kako je samo dobro objavljena Dhamma!’ Ali ne kaže: ’Uzimam učitelja Gotamu za utočište, uzimam Dhammu i monašku zajednicu za utočište’.“

„Ne govori tako, dragi moj Sañđikāputta, ne govori tako. Čuo sam i naučio iz usta sopstvene majke: Jednom je prilikom Blaženi živeo kraj Kosambija, u Ghositinom gaju. Onda moja majka, koja tada beše trudna, otide do Blaženog i pošto mu se poklonila, sede sa strane i reče: ’Poštovani gospodine, princ ili princeza u mojoj materici, šta god da bude, uzima utočište u Blaženom, uzima Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka Blaženi zapamti moje dete kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života’. Jednom je takođe prilikom Blaženi živeo u zemlji Bhagga, kraj Sumsumāragire, u Bhesakala gaju, parku jelena. Onda moja dadilja, noseći me u naručju, otide do Blaženog. Pošto mu se poklonila, sede sa strane i reče: ’Poštovani gospodine, princ Bodhi uzima utočište u Blaženom, uzima Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka ga Blaženi zapamti kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života’. Sada, dragi moj Sañđikāputta, po treći put uzimam Blaženog za utočište, uzimam Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka me Blaženi zapamti kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života.“